Opservacije / Observations

Vreme nam varljivo – sporo, tiho i prebrzo izmiče iz ruku. 

Sadašnjost klizi svake sekunde kroz usko grlo u Zaborav.

Život nam prolazi – promiče (iz minuta u minut, iz sata u sat) pred očima, a mi uglavnom “ne stignemo” da ga “uhvatimo” Ovde i Sada možda i jedinim čime možemo – Svesnom Pažnjom. 

Ukoliko je u tom trenutku u funkciji (ranije) instalirani nesvesni “auto-pilot” program, onda izgleda da ga imamo još manje. 

Postoji način da u sadašnjem trenutku putuješ kroz vreme. 

Svako od nas je to bar jednom učinio. 

“Udobno” smo se smestili u našim kožnim sedištima i pustili da nas ptica na svojim čeličnim krilima nosi u daleke (i nove) krajeve sveta.

Kroz njen let putuješ na neko drugo mesto, u neko druge vreme, medju neke druge ljude, u neki drugi svet o kome ti u tom trenutku ne znaš baš mnogo. 

Kada se ptica prizemlji ostavio si , tvoju generaciju, tvoje prijatelje, braću, sestre, roditelje, školu i nastavnike,  kolege, posao i ulice – ceo “tvoj” Svet u prošlosti, tvoja budućnost je metamorfozirala u sadašnjost, a ti si stigao vremenski putniče u Svet Beskonačnih mogućnosti – (bar na neko vreme).

Dok si ti leteo ka budućnosti u sadašnjosti, u tvojoj prošlosti, a nečijoj sadašnjosti su stvari već počele da se menjaju.

I da ne samo stvari, već i ona najbitnija stvar – ljudi.

“Show must go on” i to je uredu.

Svi oni će se promeniti i pre ili kasnije nastviti dalje.

Tvoj Svet više neće biti tvoj.  

On je bio tvoj i ostao je tvoj u tom predivnom (kakav god on bio) prošlom i proživljenom periodu.

Znaćeš to po nostalgičnom prisećanju, srceparajućem osećaju u grudima, grčenju solarnog pleksusa i pripremljenoj poplavi smeštenoj iza očnih orbita-jabučica. 

Ukoliko doneseš odluku da se vratiš nazad nemoj se začuditi kada se ne vratiš u tvoju prošlost.

Ona više nije tvoja i nije prošlost postala je u tvom odustvu nečija nova sadašnjost.

Ne brini ni ti nećeš ostati isti, a ni kratkih rukava.

Sve što naučiš, vidiš, čuješ, omirišeš, dodirneš, osetiš i iskusiš promeniće te…

Zauvek. 

Neki ljudi poseduju unutrašnji vremeplov i sposobnost da putuju kroz vreme (samim tim i na kratko da prevazidju vreme.) 

Ti ljudi izuzetno nadareni i maštoviti geniji, žive u budućnosti koju neretko uspevaju da kroz jedan nezamislivo naporan, mukotrpan, pa i bolan proces zašiju za sadašnjost. 

Njihov život teče asinhrono u odnosu na njihove vršnjake iz škole, prijatelje, kolege sa posla, devojku, muža, braću i sestre (i starije i mladje) pa i mnoge druge ljude.

Kazaljke i časovnici (biološki, hronološki, psihološki, filozofski…) rade, ali se ne poklapaju sa opšte prihvaćenim računanjem vremena. 

Teško je to razumeti kako za ljude oko njih, tako i za njih same.

Brzo – polako.

U nekim situacijama imamo utisak da vreme nikako da prodje, dok nekad ne znamo kad je pre “proletelo”. 

Mislim da su i jedna i druga opservacija neraskidivo povezane sa razumevanjem i “emitovanjem” (i njihovim negacijama) naše suštine i onoga zašto smo rodjeni na ovoj Zemlji.

Razumeti znači povezati. 

Nekada se ljudi povežu i sinhroniziju na (ne)odredjeno vreme u okviru Velikog Časovnika. 

U njemu kucaju i žive harmonično i zajedno sve dok Egoistične želje ne pokušaju da iskrive, saviju i izvitopere mehanizame Velikog Časovnika. 

One žele da preskoče i prevare vreme, ubrzaju ga do brzine svetlosti samo kako bi zadovoljile i zasitile svoje beskrajno proždrljive stomake i apetite – Crne Rupe. 

Dok se oni ono-zamaljskom snagom opiru, Vrhovno Vreme kaže: “Ne može na brzinu.”

-Sve u svoje vreme.